Iskustvo

5000

Broj Klijenata

Preko 5000 zadovoljnih klijenata

15

Godina Rada

Preko 15 godina rada

20

Broj Usluga

Preko 20 usluga

Ko sam ja?

Dragana Balić-O Meni

 

Traganje za odgovorom baš na ovo pitanje je definisalo čitav moj život do sada. Sećam se kako sam svoje dileme na ovu temu formulisala sa svojih pet, šest godina svojoj baba Mari: Kako ja znam da sam baš ovo ja, zašto ja ne mislim da sam neko drugi? Sećam se i njenog zbunjenog lica dok je pokušavala da nađe pravi odgovor. A mene je to istinski mučilo, šta to određuje da je baš u ovom telu moje postojanje.

Sigurna sam da od svakog deteta možemo puno naučiti jer su ona još blizu izvora, ona nemaju jasno izgrađen svoj identitet i stavove koji su im važni. Ona još istražuju svet oko sebe bez predubeđenja, sa svežim sećanjima o svom sopstvu mimo tela.

Moja glavna tema u detinjstvu za besomučna promišljanja je osećaj da mi ljudi imamo fenomenalne potencijale koje ne koristimo. Sve je izgledalo jako lako a u isto vreme nemoguće teško.Iako naša duša može da leti, ona potpuno umorna,spavajući prođe kroz svoj život. Kako probuditi te potencijale, kako se setiti svog veličanstvenog, bilo je tema praktično mojih prvih meditacija. Sate sam provodila u svojoj sobi sa prigušenim svetlom i tihom muzikom kontemplirajući na ova pitanja. Kao da sam pokušavala da se setim nekog sna a on je izmicao. Za taj napor tada nisam imala ime ali sam osećala da je najvažnija stvar koje moram da se setim pre nego što bilo šta drugo u životu budem radila.

U okruženju u kome sam rasla nisam mogla da čujem terminologiju koja bi opisala slutnje moje duše. Kada sam kasnije prvi put u knjigama pročitala ime za sve ono što sam tražila, od uzbuđenja nisam spavala noćima, osećala sam da je ispred mene dugačak put ali najzad sam se stvarno rodila. Pre svega toga, vrlo rano zapravo, počela sam da pišem poeziju.Umetnost može sve da iznese, ona dozvoljava da se kažu stvari koje su pretenciozne, iskrene, zastrašujuće, lude. Ona može da govori o fantastičnom i da niko ne pomisli da si utopista, zanesenjak, naivan ili lud. Ali dok su svi mislili da je to moja mašta, ja sam osećala da je to moje sećanje.

Umetnost je bila spremna da ponese sve što je u mojoj duši vapilo da se izrazi, i ne samo to, ona je znala da progovori jezikom duše koji su onda i drugi razumeli. Dok bih čitala svoju poeziju, odrasli su brisali suze. Dobijala sam nagrade širom zemlje i sa sedamnaest godina izdala zbirku poezije. Pisanje mi je pomoglo da preživim taj period svog odrastanja i ne samo preživim već mi je davalo nadu. Ako su i drugi dirnuti, ja sigurno govorim o nečemu što postoji, ali što smo zaboravili.

Kada sam došla na studije u Beograd, postala su mi dostupna znanja, knjige i ljudi koji su na nekim duhovnim stazama. Vrlo brzo, našle su me joga i tantra i konačno govorile o onome što sam do tada tražila, neznajući ni kako da ga nazovem. Sećam se da sam naivno mislila da su škole tu da bi nas naučile svim tajnama života i smrti, ljubavi i vrlinama, postojanju i smislu. Zato sam i osnovnu i srednju školu završila kao vukovac i đak generacije, sa gomilom specijalnih diploma iz raznih predmeta. Htela sam sve da razumem i tako razotkrijem Istinu. Ipak, istina je sa školom postala još dalja od mene.

U odlazak na studije polagala sam velike nade. Stvari nisu išle kako sam mislila ali su se na neki svoj način otvorile za mene. Od tada me više ništa nije zanimalo. Jedino što sam želela je da otkrijem ko sam. Prestala sam da pišem, sve je stalo, moje jedino interesovanje postalo je duhovnost. Nereligiozna, istinita, transformišuća. Ona koja nam otkriva našu pravu prirodu.

Naravno, život je tražio i da radim, i da studiram, i donosio je prve zaljubljenosti. Nisam tada shvatala da su životna iskustva naši veliki učitelji i svako slobodno vreme provodila sam uz knjige velikih jogija, učitelja, monaha, meditirajući i promišljajući. Kao što sam i poeziju pisala sa željom da i druge dirnem i podsetim na lepotu ljudskih vrednosti i uzvišenih emocija, tako sam i svoja znanja želela da delim. Nikad sa mnogo samopouzdanja. Moji prvi učitelji su mi to davali kao zadatak, čak i kada sam mislila da moj ego još nije bio spreman, kada sam mislila da ću se onesvestiti pre nego progovorim. Ipak, valjda me je baš to i pripremalo i naučilo da kada sednem i zatvorim oči da vodim meditaciju, ega više nema. Uopšte nije važno da li ja verujem u sebe ili ne. Razmišljanje da li je dobro to što govorim ne postoji, postoji samo čarolija pred kojom sam ponizna i srećna. Danas ljudi žele da dele i prodaju, pre nego su i sami naučili. U to vreme to je za mene bilo više kao nagon, kao moranje, kao zadatak zbog koga sam tu a koji mi nije prijatan i koji snažno izaziva moju stidljivost i veru u sebe. U to vreme na duhovnosti se nije zarađivalo, delila se besplatno dok sam za egzistenciju radila razne poslove uz svoje studiranje.

Joga je došla kao put koji mi pruža priliku da radim sa ljudima. Sve dalje od reči joga bilo je suviše mistično. I tako je počelo. Imala sam učitelje koji su mi davali različite aspekte. Dok sam u tantri razvijala emotivni odnos sa kreacijom i kreatorom, što mi je kao umetniku bilo blisko, kroz jogu sam zadovoljila svoj intelekt i počela da i svoj um vodim ka njegovim višim nivoima u kojima razume neizrecivo. To mi je učvrtilo noge na zemlji da bih se otvorila onda i ka mističnom i ritualnom.

Moje zvanično obrazovanje čekalo je da se ja pomalo snađem unutar sebe sa novim spoznajama o životu. Sve te spoznaje u početku, donosilesu nove nivoe zbunjenosti, strahova, uzletanja i padanja. Bilo je lakše nego što sam mislila ponekad, a često mnogo teže nego što sam mislila. Toliko teško da bih sumnjala u sva znanja i knjige i sve autoritete koje sam poznavala. Često bih pored svih sjajnih učitelja nailazila i na one koji su samo uživali moć duhovnog autoriteta a manjkale su im osnovni moralni kvaliteti. Kada si mlad i željan znanja, razočarenje zna jako da boli. Ali uvek iznova, gde god da zalutam, vraćala bih se u to mesto u sebi koje je oduvek bilo tu. U moju zamračenu sobu i moju zapitanost. U neizrecivo uzbuđenjepred životom koje sam osećala u svojim ćelijama i koje je odisalo zdravom čežnjom za srećom i ispunjenjem. Niko mi na njega nije ukazao, niko mi o njemu nije pričao, naprotiv ono je bilo toliko usamljeno da bih ponekad želela da ga nema. Ali suštinski, ono je bilo moj jedini smisao života – vera da život ima smisla. Baš to usamljeno mesto koje je oduvek bilo tu kao da sam se sa njim rodila postalo je moj vodič. Mesto na kome su nestajala sva razočarenja i zbunjenosti. Iz tog mesta uvek bi sve ponovo počinjalo. Ono je bilo moj odmor, moja uteha i moj novi početak.

Bez obzira na sva shvatanja o besmislenosti našeg obrazovanja, želela sam da završim studije. Želela sam možda da mi zbog tih diploma sutra više veruju o stvarima za koje ne možeš da dobiješ diplomu, ili i ako je dobiješ ona ništa ne vredi. Nekada je guru imenovao učenika za učitelja onda kada je on bio spreman. Kada je dostigao nivoe svesti iz kojih će iskreno i ispravno prenositi znanja dalje. Ali to nije sistem koji može da postoji kod nas na Zapadu jer to je sistem koji je podložan zloupotrebi u našem svetu. Mi živimo u svetu ega i pravila su drugačija. U njemu ne može da postoji kriterijum za duhovnost, svest, dobrotu, ljubav. Ipak, svako od nas u svom srcu ima kriterijum za to.

Moje studije su se nastavljale na razne načine da bih na kraju u njima i apsolutno uživala završavajući pozorišnu režiju na Novoj akademiji umetnosti u Beogradu.

Ako bih htela da se predstavim nekim zvanjem, jednom rečju ili frazom ondo bi to bilo, Istraživač života i ljudske duše. 😊

        Živimo u vremenu kada nijedna diploma, sertifikat ili titula nisu merilo znanja, a posebno ne savesti i svesti. Pre nego što kažem nešto o svojim „odlikovanjima“ ne bi li smo ipak imali osećaj šta je mene to zanimalo na putu razvoja i gde sam i kako sakupljala svoja znanja želim da kažem nešto što mi je jako važno. Kada kažem da se najbolje osećam sa titulom da sam Istraživač postojanja, to ne govori o mojoj skromnosti, znanju ili neznanju nego najpre o odgovornosti.

       Jako je važno da svako bude odgovoran za svoj život, za svoju interpretaciju onoga što sluša, za svoje razumevanje ili nerazumevanje onoga što mu se dogodi, da ne postoji titula zbog koje će bezuslovno prihvatati bilo šta što neko govori ako to nije provukao kroz svoj lični osećaj istinitosti. Da takođe ne postoji nijedno predubeđenje zbog koga apsolutno sumnja pre nego što je to provukao kroz svoje srce. Iako znam da kroz mene često govori nešto veće od mene, ne mislim da se tome treba dati neko posebno ime. Zahvalnost u tišini i mene i svih prisutnih je najveći dar koji mogu da dobijem. Jedina je razlika što je moja zahvalnost u tim momentima još veća jer sam imala taj blagoslov da se kroz mene nešto izrazi.

Jogom i meditacijom bavim se onako zvanično i svesno od 2001. godine. Prva znanjadobila sam iz škole kundalini tantre u koju od 2001. godine redovno odlazim na seminare i radionice. To je u velikoj meri definisalo moj put. Obuku za joga instruktore završila sam u Vidya školi joge kod Dragana Lončara, jednog od najpoznatijih učitelja u Srbiji. Ubrzo kod njega završavam i kurs meditacije. Nastavljam da kroz svoj život ali i mnogobrojne edukacije istražujem dalje razne aspekte joge i tantre. Izdvajam školu joge Jadranka Mikleca kod koga završavam dodatne sate i postajem učitelj. Dve godine bila sam jedan od najzastupljenijih predavača na Školi yoge Maya. Od 2007. do 2009. godine na Visokoj školi za sport završila sam edukaciju za instruktora grupnih programa i radila za jednu od najvećih stručnjaka kod nas u oblasti sporta. Ovo iskustvo omogućilo mi je da produbim svoje razumevanje tela, funkcionalne anatomije i biomehanike. Pa zbog toga neka od mojih predavanja na Školi joge bila su vezana za pravilno izvođenje i bezbedan ulazak u položaje uzimajući u obzir način života savremenog čoveka na zapadu. Ali ipak, najveću inspiraciju nalazila sam u držanju predavanja o filozofiji i psihologiji joge, energetskoj anatomiji, čakrama, joga sutrama, tantri, mantrama… Pevanje mantri (kirtan) postao je takođe omiljeni deo moje prakse i jedan deo radionica tantre koje od 2015. godine održavam redovno.

Sedam godina bila sam menadžer i glavni instruktor Life Centra, jednog od najvećih joga centara tada u Beogradu. Jedan sam od osnivača Holističke Akademije Maya, koja je otvorena u oktobru 2017. godine. Veliko iskustvo imala sam u radu sa kompanijama, u okviru raznih edukacija, tim bildinga i programa za zaposlene. Časovi joge, predavanja, radionice pružile su mi priliku da mnogima po privi put ispričam priču o malo zdravijoj filozofiji života, praksama i veštinama koje nam mogu pomoći da postanemo zdravi i srećni. Ogromno ispunjenje donosi mi da u očima takvih slušaoca vidim iskru spoznaje, radosti, nade. Istu onu koju sam i ja osetila na prvom predavanju o meditaciji. Na kome se lični razvoj nije predstavljao kao menadžment stresom već dostizanje istinskih ljudskih vrednosti i veličanstvenost života i ljubavi. Zato je za mene važan taj susret koji se dogodi, susret kojim osećam da sam dala nekakav back up, priliku koja može da čeka svoj trenutak. Kada život izgleda pretežak, kada sve što smo probali nije donelo sreću, setićemo se. Kako Patanđali u svojoj prvoj joga sutri kaže. A sada, joga. 😊