Istine i Zablude o Meditaciji

yoga pose

Reč meditacija postala je deo svakodnevnog govora. Meditiramo uz svoju jutarnju kafu, dok hodamo pored reke, surfujemo po internetu ili mazimo svog ljubimca. Ako se zapitamo šta je zajedničko situacijama koje mi zovemo meditacija, videćemo da su to trenuci kada sebi dozvolimo da pustimo sve i boravimo u trenutku ovde i sada. To su rituali kojima smo dodelili takav značaj da uz njih sve naše uloge i odgovornosti utihnu a mi odmorimo. I to jeste dobar početak razumevanja meditacije. Ipak, ako bismo se malo bolje upoznali sa ovom praksom, shvatili bismo da ona ima puno dublji smisao od kratkog predaha.

Kada govorimo o dubljem smislu meditacije tu već dolazimo do jedne druge zablude koju su mnogi ljudi imali o njoj. A to je da je ona vezana za neku religiju, kao što su budizam ili hinduizam. U različitim duhovnim tradicijama ona postoji kao deo prakse u svojim različitim oblicima, pa čak i u samom pravoslavlju ali ona sama za sebe je jednostavno tehnika samospoznaje. U tom svom najčistijem obliku najbolje je možemo upoznati kroz jogijska učenja jer i joga je sama po sebi univerzalna praksa ličnog razvoja sa apsolutno naučnim pristupom čoveku i životu. Na putu joge, meditacija je jedan od poslednjih koraka. Pre nje potrebno je da se pripremimo kroz fizičke vežbe, tehnike kontrole daha (prane), određene moralne principe i slično. Kada smo kroz sve ove pomenute tehnike pripremili sebe, možemo da zatvorimo oči i istražujemo svoj unutrašnji prostor.

Meditacijom mi želimo da fokusiramo pažnju na jedan sadržaj, mantru (zvučnu metaforu univerzalne svesti), jantru (vizuelnu metaforu univerzalne svesti) ili najjednostavnije na sam proces disanja. Kada je naša pažnja ovako fokusirana na sadašnji trenutak a misli koje prolaze su jednostavno talasi koje posmatramo i ne gubimo se u njima, polako počinjemo da otkrivamo prostor ispod tog procesa misli u kome smo neprekidno zarobljeni. Otkrivano tu fenomenalnu inteligenciju koja održava život u našem telu, izučavamo je, osećamo, poštujemo. Otkrivamo odakle uopšte dolaze neke naše misli, neke naše odluke, uverenja koja smo nasledili ili prisvojili. I kada ovako sagledamo sve što nije naša suština u jednom trenutku otkrićemo upravo ono što jeste a što se rečima ne može ni objasniti.

Ako zamislimo kakav je naš osećaj za JA i za svet oko nas bio kada smo se tek rodili, kada nismo imali jezik kojim bismo imenovali sve to što vidimo, niti bilo kakvo određenje za sebe, ni u vidu imena i prezimena, titula, uloga, odgovornosti, porodične tradicije ili stavova. Kada svega toga još nije bilo, šta je ono što je postojalo i posmatralo svet oko nas? Ovo je zgodno pitanje za kontemplaciju ako želimo da razumemo šta to meditacijom uopšte postižemo.

Iako se ona često reklamira kao antistres tehnika za opuštanje i mnoge vođene relaksacije se nazivaju meditacijom, zapravo meditacija ima za cilj jednu mnogo ozbiljniju stvar a to je čista svest. Stanje čiste svesti nas vodi do samospoznaje. Mi spoznajemo da je naša individualna svest kada je očistimo od svih sadržaja, deo univerzalne, kosmičke svesti. Mi konačno spoznajemo ono što mi u svojoj suštini jesmo. I samo ta spoznaja nam pruža zdravo samopouzdanje, samo ona nam donosi istinski mir i radost. Sve do tog trenutka mi jedino znamo svoju prolaznost. Tek kada upoznamo deo sebe koji je večan možemo da govorimo o istinskom spokoju ovde na zemlji.

Sada kada bolje razumemo ovu tehniku, probaćemo da izanaliziramo još par zabluda o njoj. Često čujemo da će nas meditacija učiniti inertnima. Zapravo, istina je potpuno suprotna. Kao što moramo da zategnemo luk i povučemo strelu što više pre nego što je pustimo da se kreće, tako se i mi povlačimo u meditaciju kako bi onda naše kretanje bilo precizno, direktno, brzo i efikasno. Posebno u današnje vreme kada je naš um prepun sadržaja, a naša čula prestimulisana. Toliko smo na tom grubljem nivou osećaja da neke suptilnije osećaje koji nam dolaze iz intuicije, iz duševne i telesne mudrosti koju svi imamo, ne možemo da osetimo i prepoznamo. Vrlo često ne znamo tačno zašto smo krenuli levo a ne desno. Kao list na vetru, oklonosti života nas vuku na različite strane. Programi koje nosimo u sebi, da li su to nesigurnosti, strahovi, potreba da smo prihvaćeni ili razni drugi modeli stavljanja zakrpe na suštinsko nezadovoljstvo kontrolišu naše odluke i sam naš život a da mi mislimo da odlučujemo iz potpuno slobodne volje. Tek kada počnemo da čistimo sva uverenja, kada počnemo da prepoznajemo sve sadržaje našeg uma i otpuštamo suvišne, kada meditacijom ponovo profinimo svoju senzitivnost onda ćemo zaista znati gde želimo da idemo i naše kretanje će biti jasno, precizno i brzo. Ima jedna zanimljiva rečenica koja se mogla naći po društvenim mrežama. „Svako jutro meditirajte po 20 minuta a ako nemate toliko vremena, onda meditirajte 60 minuta.“ Ovim želimo da kažemo, da ako čovek nema 20 minuta vremena da izdvoji za sebe, onda je u velikom problemu sa organizacijom svojih obavez a i prioritetima u životu. Njemu će trebati duža meditacija kako bi to sredio i postao efikasniji. Kada god sam kao mlađa srela učitelje koji iza sebe imaju dosta iskustva u meditaciji bila sam fascinirana količinom posla koji su u stanju da obave. Koliko su neprekidno puni života, stabilnog raspoloženja i neprikosnoveno usmereni ka svojim vizijama. Jasnoća kojom su odisali u smislu svojih odluka i pravca kretanja, fascinirala me je. U odnosu na njih, imala sam osećaj da mi mesečarimo u snu misleći da znamo gde hodamo. Nas su u stvari vodile okolnosti života, naši programi kontrolisali naše reakcije i mi bismo išli malo levo, pa malo desno, malo napred, pa onda malo nazad. Tako da, ako nas meditacija čini inertnim, sigurno nešto ne radimo dobro.

Sa jedne strane, ne postoji ništa prirodnije od toga da zatvorimo oči i posmatramo sve što je u nama. A opet sa druge strane, toliko smo se od sebe udaljili da je neophodno da imamo učitelja koji će nas kroz ovaj proces voditi jer kada zatvorimo oči lako se izgubimo u svim tim sadržajima. A kako tražimo nešto što ne poznajemo lako se vežemo za neke projekcije ili maštu i budemo zavedeni sopstvenim umom u pogrešnom pravcu.

Ako smo po prirodi pasivna osoba ili trenutno patimo od depresije ili bilo kojih drugih psihičkih problema, možda će meditacija za nas kao tehnika doći kasnije a prvo će nam biti potrebne neke aktivnije tehnike za uspostavljanje kontakta sa sobom i ličnom energijom. U jogi se tehnike upravo i biraju prema senzibilitetu. Neki ljudi će lakše raditi na sebi kroz dinamiku i aktivnost, neki drugi putem razvoja emotivnog odnosa sa sobom, oni koji su mentalni tipovi, izučavaće svete spise, naučne studije i slično.

Na putu rađa joge (kraljevske joge) imamo stepenike koji nas vode ka meditaciji kao kruni svih tehnika. Prihvatanje određenih moralnih načela u smislu zdravog odnosa prema sebi, drugima i okolini već nas stavlja u poziciju da smo svesniji svojih postupaka. Fizičke vežbe, joga položaji, tako su koncipirani da nas oslobađaju potisnutih sadržaja i povezuju sa telom i njegovom inteligencijom, kontrola prane kroz tehnike disanja čisti našu energiju i uči nas kako da njom manipulišemo, vežbe koncetracije sužavaju našu pažnju na jedan objekat da bi se onda ona raširila u beskrajni prostor postojanja u meditaciji. U tom smislu, meditacija nije sam čin sedenja i praktikovanja tehnike već stanje koje doživimo kada smo za to spremni.